Гојазност, болест модерног човека

Процена телесне тежине и мерење гојазности

Постоји више начина за израчунавање оптималне телесне тежине и процену гојазности. Препорука Светске здравствене организације је да се процена степена ухрањености израчунава применом индекса телесне тежине (енгл. body mass index). То је математичка формула која корелира са телесним мастима код одраслих особа и представља однос телесне масе изражене у килограмима и квадрата телесне висине изражене у метрима: mathrm {BMI} =frac {m}{h^2}

Од када се у медицинску номенклатуру гојазност именује као болест, почиње темељно изучавање обеситологије (наука о гојазности), и овој проблематици се придаје изузетан значај. Истраживања и едукација су стални, а њих предводе најеминентнији светски стручњаци из ове области. Свакако, примус интер парес, је проф. др Војтек Хајнер, председник Европске асоцијације за гојазност и директор Института за ендокринологију у Прагу.

Због своје комплексности и значаја многи стручњаци који се хаве обеситологијом, сматрају да овај проблем превазилази медицинске аспекте и да поприма глобалне, социјалне карактеристике.
 

Гојазност је, наравно, један од главних медицинских проблема, али то постаје све више велики социјални проблем. Раније се гојазност, уз пушење, сматрала најризичнијим фактором за настанак многих болести, као сто су кардиоваскуларне, дијабетес и друга метаболичка обољења. Данас, гојазност третирамо као један посебан медицински ентитет, који мора бити лечен и заустављен, у противном може имати несагледиве последице по здравље људи. Ако погледамо преваленцу гојазности у Европи, већина земаља има стопу од преко 15 одсто и ако се овакав тренд настави, у скорије време можемо да очекујемо двоструко увећање процента гојазних, и то је заиста један велики проблем који мора бити решен. Оно што је посебно забрињавајуће је чињеница да у високо развијеним земИјама све је већи број гојазних из нижег економског сталежа, и то се посебно одражава на њихов однос са послодавцем, јер као такви добијају мање прилика да раде, тиме су и зараде мале, а све то утиче на њихово расположење, које обично повлачи неправилан начин исхране и тако настаје један затворени круг који морамо решити.
 

Намеће се питање, да ли је гојазност болест коју добијамо само прекомерним уносом хране или постоје још неки фактори који могу допринети развитку ове болести?
Разлози за настанак гојазности су генетски и фактори спољне средине. Генетика је врло важна и она је одговорна  за постојање предиспозиције за настанак гојазности. Друга половина, која делује као окидач су спољни фактори. Наши гени се нису променили у последњих неколико година , а преваленца гојазности у многим европским земљама у последње две декаде је два пута већа у односу на тадашњи период. Дакле, јасно је да раст преваленце није последица измене гена, већ промена у начину живота, односно услед дејства фактора спољне средине. Крећемо се много мање, а дефинитивно конзумирамо и сувише енергетски богату храну. Значи, унос хране богате мастима, високо калоричне намирнице и све мање и мање покретљивости, главни су разлози за настанак епидемије гојазности широм света, а посебно у индустријски развијеним земљама. Зато је ми морамо зауставити и спречити. Неопходно је предузети неке кораке како би се зауставила гојазност, јер то је проблем целог друштва, а не само медицинских радника.
 

Повећати унос житарица, воћа и поврћа, смањити високо калоричну храну, или повећати физичку активност или комбинација две навике су модуси за превенцију гојазности.
 

У покушају да се спречи гојазност потребно је да се дотакну обе стране баланса, енергетски унос и енергетска потрошња. Првенствено енергетски унос. Повећан унос воћа и поврћа, али је пре свега потребно направити листу ниско калоричних производа и трудити се да уз адекватан лекарски надзор правиино користите намирнице. Правилна исхрана је кључ здравог живота. Наравно, ми сматрамо и више вежбања. Услед савременог темпа живота физичка активност нам је ограничена, и ми немамо довољно времена да вежбамо, али морамо да нађемо времена да више ходамо, да не користимо лифтове када није неопходно, да не идемо аутом на посао ако нам је близу, једноставно, морамо користити више вежби у свакодневним активностима. Да закључимо равнотежа измеду енергетског уноса и енергетске потрошње је једини начин како спречити настанак гојазности.
 

Обеситологија постаје једа од доминантних тема и у концепцији примарне здравствени заштите. Који су будуци едукативни планови и да ли можемо да очекујемо нове третмане нова достигнућа?
 

Нови циљеви у третману гојазности су постављени  на новијем Европском конгресу о гојазности, који је одржан у Прагу. Много је нових перспектива у лечењу које укључују различите хормонске препарате. Они утичу на централни нервни систем, регулишући апетит и енергетску потрошњу, затим хормони масног ткива које представља највећи ендокрини орган у нашем телу, а ту су и нека нова достигнућа на молекуларно-генетском нивоу.  Многи досадашњи радови поставили смернице за будући третман гојазности и  у будућности нећемо имати само два до три лека, као досад, већ много нових препарата који ће деловати на различите степене гојазности, различите кораке у неуроендокриној регулацији и енергетски унос. Ми нећемо комбиновати само навике, побољшања у хигијенско-дијететском режиму и физичкој активности, већ и уплив пропратних лекова и комбинације медикамената у третману гојазности.  Дотаћи хормоне, хормонске нивое, молекуларно-генетске циљеве, то су нове перспективе и планови у лечењу гојазности. Европски конгрес о гојазности који је одржан у Прагу, један је од највећих достигнућа у научном сагледавању обеситологије. Око 2 500 угледних европских стручњака из ове области разговарало је о решавању проблема гојазности, о патогенетском и епеидемиолошком аспекту сагледавања, као и о превенцији и савременом третману. Овај конгрес је успео да уједини истраживаче и клиничаре у заједничком покушају и намери да се пронађу нови путеви у савлађивању гојазности широм света.  

ПОСЕБНО ВАЖНЕ НАМИРНИЦЕ
 

Интегралне житарице

Човек је одвајкада у својој исхрани користио цело зрно житарица. Тек је модерна технологија и откриће челичних ваљака за прераду пшенице (1830. године) заменило класичне камене млинове и довело до масовне производње белог брашна. Одбацујући цело зрно и оријентишући се искључиво на бели хлеб и пецива савремено човечанство је постепено потиснуло и из своје исхране одбацило остале, изузетно вредне житарице: раж, хељду, просо, јечам, овас (зоб), па чак и кукуруз.

Вековима су наши преци култивисали ове биљке и одгајали их за своју исхрану, да би их се модерни човек тако лако одрекао и деградирао их у сточну храну. Само су ретки појединци покушавали да задрже и сачувају традиционалне начине припремања јела од интегралних житарица., као посебне гурманске специјалитете.

Друга половина нашег века доноси будјење свести о потреби враћања на природне изворе хране и високим биолошким вредностима које она има за људски организам.

Један од основних принципа правилне и здраве исхране јесте свакодневна употреба интегралних житарица. Коришћење белог брашна и производа од белог брашна, пре свега хлеба и пецива, доводе до многих озбиљних обољења савременог човека. Употреба целог зрна у исхрани даје људском организму енергију (због високог садржаја сложених угљених хидрата), подмазује зглобове, одстрањује отрове и помаже детоксикацији. Јер, нутритивне вредности интегралних житарица су неупоредиво веће од белих жита, из којих је практично одстрањено све што је вредно, с обзиром да се у опни зрна налазе све хранљиве материје неопходне за развој, раст и одржавање организма.

Садржај угљених хидрата у целом зрну већине житарица прелази 70%, беланчевина од 10-17%, масти од 1,5-10%, витамина и минерала до 2%, а висок је садржај и целулозних влакана и амино киселина.

Пшеница је данас у свету најважнија од свих житарица, јер се највише користи за производњу хлеба, пецива и осталих производа од брашна. Пореклом је из југозападне Азије.

Оно што пшеницу ставља у први план јесу њена биолошка и пекарска својства. Иако су неке од житарица по својој нутритивној вредности изнад пшенице, она преовладава управо због предности које има приликом мешења хлеба и пецива.

Цело зрно пшенице садржи 70,7% углејних хидрата, 10,2% беланчевина, око 2% масти, 1,7% минерала, витамине Б, Е, Д, К и провитамин А (који се од свих житарица налази једино у пшеници). Од минерала највише садржи фосфор (50%) и калијум (20-30%), затим гвозде, магнезијум и калцијум. Посебну вредност имају пшенични шкроб и пшеничне клице.

Лековита својства пшенице: Јача имунитет, поспешује раст и развој организма, против исцрпљености и нерасположења, регулише пробаву, лечи осип, лишај и упалу коже, против упале грла и кашља, тровања и болова, срчаних обољења и против прераног старења.

Сеитан је високопротеински производ од пшенице - зову га и пшенично месо. Садржај протеина је 70%, а садржај масти и угљених хидрата је симболичан. Лако је сварљив и брзо се асимилира у организму, тако да се препоручује спортистима, деци и онима који су врло активни са високим утрошком енергије. Користи се као потпуна замена за месо (као и соја), богатог је укуса и врло се лако припрема и добро комбинује са осталим намирницама. Врло су популарни одресци, ћуфте, ђувечи, сармице и слично. На тржишту се може набавити као сирови сеитан или већ припремљен (пропржен) са соја сосом.

Раж је житарица која се вековима такмичила за превласт у производњи хлеба са пшеницом, иако није ни приближно распрострањена и коришћена као пшеница. Међутим, раж је по својим ботаничким и пекарским карактеристикама најсличнија пшеници (зрно, клас, стабљика, беланчевине које садрже глутен - лепак). Раж је поред пшенице и кукуруза, једина житарица која нема омотач око зрна (плева) и може се користити у исхрани у природном облику, без додатне технолошке обраде. Раж потиче из западне Азије, тачније Закавказја.

Садржај угљених хидрата у ражи је 74%, беланчевина 9,3%, масти 1,8%, минерала 1,8% (међу којима највише садржи калијум, фосфор, магнезијум, гвожђе, калцијум, натријум, сумпор и манган), витамине, посебно групе витамин Б. Раж је нешто калоричнија од пшенице - 100 г ражи садржи 349 калорија.

Лековита својства ражи: Против шећерне болести, анемије, базетове болести, тегоба у климаксу, мигрене, затвора, за побољшање крви и нервног система.

Јечам (гершла) се неправедно сматра сиротињском храном. По биолошким вредностима је здравији од пшенице, јер има изузетна лековита својства. Спада у једну од најстаријих житарица, познат је још у каменом добу, а трагови културе јечма пронађени су у подручју Тигра и Еуфрата, долини Нила и швајцарским језерима. Посебно је цењен у старој Грчкој, где га сматрају даром богиње Деметре - "Мајке жита". Савремена наука је утврдила да јечам има чак 35% незасићених масних киселина, које смањују холестерол у крви, што јечму полако враћа изгубљене позиције из древне прошлости. Природни јечмени слад изванредан је заслађивач и одлична замена за шећер. Јечам се такође веома користи за производњу пива.

Садржај угљених хидрата у јечму је већи него код пшенице 73,4%, беланчевина 11%, масти 1,8%, а веома је богат и минералима (калијум, фосфор, магнезијум, калцијум, натријум, сумпор, гвожђе, бакар, цинк, јод) и витаминима, посебно витамин Б 12 и витамин Е, којих има више него у осталим житарицама, као и витамин А и Д.

Лековита својства јечма: Смањује холестерол, јача организам, против старења, авитаминозе, гојазности, неурастеније, болести крвних судова, грчева у ногама, реуме, ишијаса, болести желуца и грла.

Овас или Зоб је пореклом из Азије и, мада спада у најлековитију житарицу, више служи за сточну него за људску исхрану, посебно за исхрану коња. Последњих година у људској исхрани су популарне зобене пахуљице, које су изузетно хранљиве, јер су у њима сачувани сви природни састојци зрна.

Због високе садржине минерала, посебно калцијума, фосфора, јода, калијума, гвожђа, цинка, бакра, мангана, магнезијума, натријума, сумпора, флуора, витамина групе Б, К, Х, Е и каротина (провитамин А) и аминокиселина, којима се подстиче раст и стварање црвених крвних зрнаца, овас је више лек него храна. Познат је по високом садржају лако сварљивих беланчевина, чак 95% од укупних бланчевина и преко 20 есенцијалних аминокиселина, чији је састав далеко најповољнији у односу на остале житарице. Такође садржи 7% масти без холестерола.

Лековита својства Овса или Зоби: прочишћава крв, лечи шећерну болест, жуч, јетру, леукемију, гангрену, бубреге, мокраћни мехур и канале, разне упале, слезину, јајнике, материцу. Кашом од зобених пахуљица успешно се лечи каријес, а чај од зоби лечи желудачне проблеме и проблеме унутрашњих органа.

Кукуруз потиче из Мексика, где је узгајан 4500 година пре наше ере. То је једина биљка којој до данас није пронађен природни, дивљи облик. Некада је био једна од основних житарица у људској исхрани, да би га деградирали у сточну храну. Последњих деценија се све више користи и у људској исхрани, посебно као инстант брашно, пахуљице, клице, зрно у лименкама. Зрно кукуруза је богато угљеним хидратима, скробом, шећером и беланчевинама - протеинима. Уље од кукуруза је богато линоленском киселином, фитостерином и витамином Е. Од кукурузног скроба добија се грожђани шећер. Кукурузна свила садржи хлорофил, фосфорну киселину, витамин К, танин, етерична уља, шећер, ензиме, силицилну киселину, калијеву со и калцијумову со и веома је цењена у народној медицини.

Лековита својства кукуруза: снижава крвни притисак, помаже код обољења крвних судова, за лечење дијабетиса, срчаних обољења, одстрањује каменац из бубрега, болести мокраћних путева, кашаљ, рахитис, болове у кичми, артериосклерозу, катаракт плућа, разне упале.

Хељда је пореклом из Азије, али и поред изузетно високе хранљивости врло мало се користи у исхрани.

Богата је угљеним хидратима 72,9%, беланчевинама 11,7%, биљним уљем 2,4%, минералима, посебно калијумом (448 мг), фосфором (282 мг) и калцијумом (114 мг), а има и гвоздја, натријума и магнезијума. Спада у лако сварљиве намирнице и поред високе енергетске садржине. Такође има скоро све витамине Б групе и значајне количине нијацина. Веома је калорична - 100 г јестивог дела зрна садржи 335 калорија.

Због својих ботаничких својстава хељда се користи и у производњи меда. Хељда на једној стабљици има и до 2000 крупних, мирисних, цветова различитих боја, па је врло омиљена код пчела. Хељдин мед је изузетно цењен.

Лековита својства хељде: јача отпорност капилара и утиче на снижавање високог крвног притиска, спречава крварење, помаже код болести желуца, паразитских обољења, болести коже и пролива.

Просо је праисторијска култура, позната из млађег каменог доба, када се користио као главна храна већине становништва и као лек. Потиче из северне Индије, а данас се у целом свету сматра сиротињском храном. Поред тога што спада у лековите биљке, он је и дијетална намирница, лако се вари и посебно га треба узимати у исхрани ако је здравље већ нарушено, посебно се препоручује старијим особама. У исхрани се користи ољуштен просо, јер му љуска није сварљива због високог процента целулозе (53%). Као и код већине интегралних житарица биолошка вредност проса је изузетно висока: угљени хидрати чине 73%, беланчевине 10%, масти 3%, минерали 2,5%, од којих највише има калијума, фосфора и магнезијума, а и гвоздја, калцијума и јода. Калорична вредност је знатна - 100 г проса има 327 калорија. Поред хранљивих састојака, лако се припрема и веома је укусно.

Лековита својства просоа: Лечи кардиоваскуларна обољења, атеросклерозу, болести органа за варење, прочишћава кожу и утиче на леп тен, јача косу и нокте, против болести бубрега и мокраћног мехура, против мокрења у сну, пролива, грчева у стомаку, гихта, за презнојавање.

Интегрални пиринач потиче из Азије, са Далеког Истока и спада у најуравнотеженије намирнице. Поред угљених хидрата и беланчевина, изузетно је богат минералима и витаминима и даје највише енергије. Одређени типови људи могу га свакодневно конзумирати, посебно спортисти и људи изложени физичким напорима.

Пахуљице се праве од интегралних житарица. Доручак савременог човека не може се замислити без пахуљица. Најчешће се користе овсене (зобене), јечмене, ражане, пшеничне, кукурузне и сојине пахуљице. У комбинацији са семенкама, сушеним воћем и сировим или сушеним клицама и мекињама (мусли) представљају енергетски јак доручак, лако сварљив и благотворан. Обично се прелију врелим млеком, водом, чајем или јогуртом и оставе да одстоје десетак минута (није их потребно кувати). Термички су обрађене тако да се могу одмах конзумирати, без додатног третирања.

Семенке и орашасти плодови

Семенке су изузетно важне у људској исхрани, јер садрже висок проценат беланчевина, минерала и витамина, ензима, масти и угљених хидрата. У семену је сва енергија биљке и ту су концентрисани сви хранљиви састојци који су неопходни биљци за раст и развој, па су енергетски веома богате и посебно се препоручују код менталних напрезања и коришћења компјутера, ученицима и студентима и код изузетних интелектуалних активности. Семење генерално садржи висок проценат фосфора, чак 20 пута више од рибљег меса, које је познато по високом садржају фосфора.

Орах потиче са Медитерана. Језгро садржи 55-65% уља, 15% беланчевина, 15% угљених хидрата. Богат је калијумом, магнезијумом, фосфором, гвожђем, витаминима Б и Ц. Недозрели плод је изузетно богат витамином Ц, а лист се користи за припрему лековитих чајева.

Лековита својства ораха: Прочишћава крв, лечи плућне болести, катар црева, упалу слузокоже очију, уништава цревне паразите, јача вид.

Лешник је поред ораха енергетски највреднија намирница. Језгро садржи 60% уља, 15% беланчевина, 10% угљених хидрата, 4 мг гвожђа, калијум, калцијум, витамине Б и витамине Е.

Лековита својства лешника: Против жутице, проширених вена, упале плућа, ниског крвног притиска, пролива, хемороида, за избацивање токсина из организма. Ресе са леске се користе за припрему лековитог чаја.

Бадем потиче из Азије, а највише успева на Средоземљу. Постоје слатки бадем и горки бадем, с тим што је горки бадем отрован. У 100 г бадема садржано је 20% беланчевина, 50% липида, 17% глицида, затим калијум, фосфор, калцијум, гвожђе, витамин Б3 (ПП).

Лековита својства бадема: Против чира на желуцу и горушице, нервног замора, болести црева, холестерола, срчаних обољења, за нормализацију крвног притиска. Доста се користи у козметици и фармацеутској индустрији.

Голица је семе посебне врсте бундеве које нема љуску. Може се конзумирати сирово, сушено или печено. Голица садржи беланчевине (40%), незасићене масне киселине (40%), калцијум, фосфор, гвожђе, пектин, линолеинску (уље садржи 45%), олеинску и стеоринску киселину, 90 мг Е витамина.

Лековита својства голице: лечи простату, поспешује правилно лучење хормона, антиоксиданс, у народу за истеривање пантљичаре. Сивозелену покожицу не треба бацати јер је најлековитија.

Сунцокрет су користили још амерички Индијанци. Садржи 24% беланчевина, 20% угљених хидрата, 47,3% уља, затим, фосфор, калцијум, гвожђе, јод, калијум, цинк, магнезијум, ниацин, витамине А, Д, Е (80мг), Б3 (ПП) и витамин Б12.

Лековита својства сунцокета: Антиканцероген и антивирусни. Кикирики се обавезно мора препржити или испећи у рерни. Садржи 26% беланчевина, 18,6% угљених хидрата, 47,5% уља, тиамин, линолинску киселину, рибофлавин, ниацин. Не препоручује се свакодневно узимање кикирикија, јер може проузроковати висок крвни притисак и крварење из носа. Ово не важи за дијабетичаре, који га могу узимати колико желе. Има лековита својства против депресије.

Сусам је изузетно богат калцијумом и гвожђем. Користи се семе, које је бледо жуте боје као додатак јелима, производима од теста, посластицама. Посебно се користи у оријенталној кухињи. Изузетну арому има ако се мало пропржи на тихој ватри. Поред белог, постоје и браон и црни сусам.

Лековита својства сусама: Ако вам недостаје калцијум можете потопити једну супену кашику сусама са 0,5 дцл јогурта и оставити током ноћи. Ујутро појести на таште.

Таан је сусамов производ који се користи за припрему алве, разних колача, прелива за салате и слично.

Гомасио је зачин који се припрема од сусама и морске соли. Сусам се добро опере и препржи на добро загрејаном сувом тигању, на тихој ватри. Со се одвојено препржи и када се охлади дода се сусаму. Маса се гњечи тучком у специјалној сурибачи посуди или авану.

Лековита својства гомасиа: ублажава замор, јача нервни систем, јача имуни систем, против главобоља, мучнине, повраћања, морске болести.

Ланено семе је један од највећих извора природног лигнина и омега 3 масних киселина, па стога има антиканцерогено својство, природни је разређивач крви и превентивно делује на појаву кардиоваскуларних обољења, високог холестерола и триглицерида, можданог удара, тромбозе, псоријазе, артритиса, против камена у бубрезима и камена у жучи (кашичицу сировог семена жвакати 30 минута ујутро на таште), против затвора (потопити семе у млакој води која је прокувана и охлађена и оставити да одстоји 6 часова; појести читаву масу увече пред спавање). Најшира примена је као додатак хлебу и пецивима од интегралних житарица.

Лековита својства лененог семена: делује као лаксатив, за искашљавање, против надимања и зватвора, помаже лечењу астме и хроничног кашља.

Многима је проблем како да сами испеку кикирики, а да га не прегоре или не пресоле и слично. Ставите В2 кг кикирикија у плех. Попрскајте га са мало воде и мало протрљајте прстима. Кикирики не треба да буде натопљен, већ само мало поквашен. Посолити га ситном морском сољу и поново протрљати прстима. Поново још мало посолити. Загрејати рерну на 220°Ц и убацити плех. Смањити на 200°Ц и пећи 15 мин. Искључити рерну и проверити да ли је печен, не треба га мешати. Обично му треба још мало, па га треба оставити у искљученој пећници. По мирису можете знати кад је готов, али ипак проверите. Извадити и охладити. Служити топао или охлађен, не љуштити танку црвену опну, у њој су витамини, посебно групе Б.

Остале семенке се припремају слично, с тим што им треба мање времена да се испеку (сунцокрет, голица, сусам). Соја се опере и остави преко ноћи да набубри. Добро се процеди и поступа се као и са кикирикијем.

Ораси, бадем и лешник се поквасе и посоле и припремају као кикирики. Лешник се не соли, само се мало покваси. Бадем се прво попари врелом водом, остави 10-15 минута и ољушти му се кожица. Затим се посоли и пече у рерни као остале семенке, или у шерпи на рингли, уз стално мешање.

Хладно цедјена уља и намази

Представљају важан део исхране, јер масноће и протеини у исхрани треба да буду заступљени до 20%. Веома је важно на који начин су произведени уља и намази, јер се конвенционалним начином производње, где је температура преко 500°Ц, сви хранљиви састојци који се налазе у семенкама униште. Код хладно цеђених (нерафинисаних) уља температура не прелази 110°Ц, што омогућава очување нутритивних и лековитих својстава семенки од којих се производи. На пример, 100 г сунцокретовог уља садржи 80 мг витамина Е, док иста количина бућиног уља садржи 86 мг Е витамина. Е витамин - токоферол је природни антиоксиданс, који у конвенционалним уљима не постоји, тј. уништен је. Поред тога, ова уља се користе у три пута мањој количини и пожељно их је употребљаваити више пута, ако се ради о пржењу.

Путери и намази (кикирики, сунцокрет, голица, сусам) се такође производе технолошким процесима који гарантују очување биолошких квалитета семенки. Обично се припремају и конзумирају са интегралним хлебовима и салатом.

Ги (Гхи) - пречишћен путер

Ги потиче из Индије и први пут се спомиње у старим индијским текстовима - ајурведе, који су стари више хиљада година. Ајурведа би се могле најкраће дефинисати као знање, мудрост, које има трајну врдност и применљиво је у свим цивилизацијама и временским добима. То је знање целовитог приступа животу и настало је из медитативне спознаје индијских мудраца - ришија, долазећи директно и на нивоу космичке свести примењиве на материјални свет. Ајурведа садржи осам основних грана медицине (педијатрију, дијагностику, општу медицину, хирургију, гинекологију, офтамологију, геријатрију и оториноларингологију), које су засноване на теорији о пет основних животних елемената: етар, вода, ваздух, ватра и земља; затим на теорији о дошама (телесним типовима): вата, пита и кафа; теорији о три мале (мокраћа, столица, зној); теорији о седам дхатуа (телесних ткива) и о теорији о животном тројству: тело, ум и духовна свест. Ајурведа говори о свим аспектима људског живота, дајући савете који су вековима служили свима који су тежили складу, миру, хармонији и дуговечности.
Ги је пречишћени путер, односно путер ослобођен воде, протеина, засићених масних киселина, лактозе и осталих чврстих компоненти млека, тако да се ги сматра посним намазом. Користи се као замена за уља и остале масноће у свакодневном курвању, као намаз уместо путера, маргарина. Веома је погодан за пржење, јер се за разлику од осталих масноћа не распада на високим температурама и задржава свој природни укус. Распрострањена му је примена у медицини и козметици, јер има способност да упија лековита својства биљака и да их појачава.
Лековита својства Ги -а: балансира вишак стомачне киселине, побољшава пробаву, утиче на квалитет памћења и учења, успорава старење организма, подиже целокупан имунолошки систем организма. Код спољне употребе смирује иритиране синусе (наноси се на унутрашњу страну носа), помешан са медом зацељује ране и смирује упалне процесе и пликове, помешан са биљкама (рузмарин, камилица) благотворан је приликом масаже осетљиве коже.
Ги спада у лако сварљиве масноће и наш организам га користи као извор енергије, споро сагорева и тако снабдева организам енергијом током читавог дана. Једна кашичица Ги -а (5г) садржи 45 калорија, 0,0г протеина, 0,0г угљених хидрата, 0,0г влакана.
Сматра се да је рок трајања Ги -а неограничен уколико се чува на хладном месту, а да са годинама његова нутритивна својства расту и да након 20 година лечи све болести на свету.

Соја

Соја потиче из Кине, где се користи већ преко три хиљаде година. Због изузетних састојака које садржи, Кинези је називају "чудотворно зрно" и "анђеоска храна". Соја је најконцентрисанија биљна храна за коју се зна. Изузетно висок проценат беланчевина - протеина (43%) убраја је у најхранљивију намирницу. Ради поређења, то је два и по пута више од процента који садржи јунеће месо и 12 пута више од необраног млека. Изванредна је замена за месо, јер су беланчевине које садржи много квалитетније и прилагодљивије људском организму.

Поред протеина, соја има висок садржај минерала и витамина, који су изванредно уравнотежени тако да одговарају људској исхрани.

Соја се користи у расличитим облицима: у зрну, које је најбоље потопити преко ноћи да набубри, а затим га самлети (за шницле, сарму, мусаку), или га испећи као кикирики; као брашно се користи за додатак и мешање са осталим житарицама и као основу за припрему соја мајонеза; од ње се прави млеко, које је потпуна замена за кравље млеко и сир - тофу, који је веома популаран у читавом свету; затим, соја сос (тамари и соју), као зачин и додатак јелима, посебно пиринчу и чорбама.

Соју не треба претерано конзумирати, јер спада у јаку храну. Пожељно је узимати је 2 до 3 пута недељно и у мањим количинама.

Мисо је сојина паста која се добија дуготрајним процесом ферментације сојиних зрна, соли и неке од житарица (јечма, пиринча, пшенице). Процес ферментације доводи до потпуног разграђивања сојиних зрна и житарица на хранљиве састојке који се изузетно лако и брзо варе. Богат је ензимима, угљеним хидратима, есенцијалним уљима, витаминима, минералима, протеинима и садржи 18 аминокиселина међу којима и 8 есенцијалних.

Однос хранљивих материја је изузетно избалансиран, па се мисо препоручује у свакодневној исхрани, као супа (у комбинацији са алгама и поврћем), додатак јелима, сосовима, варивима, тестенинама, намазима. Мала количина мисо-а има изузетно високу хранљиву вредност, а бактерија коју садржи и која помаже варењу и отклања непожељне бактерије у цревима, може изазвати непријатности уколико се мисо не користи према датом упутству. Обично се користи једна кафена кашичица мисо -а на литар воде.

Сазрели мисо је обично тамне боје и пуног и јаког укуса и нису му потребни никакви додаци. У Јапану се производе на стотине врста мисоа, који имају различите боје и укусе, што зависи од састојака који се користе и начина производње.

Мисо није само храна, већ је и лек, јер има посебне здравствене ефекте који су вековима познати, не само у Јапану, већ широм света. Мисо садржи високе количине гликозе која нам даје енергију, па се препоручује код изузетних психофизичких напора и током зиме када загрева тело и спречава осећај хладноће.

Лековита својства мисо -а: Богат је минералима, што утиче на уравнотежавање метаболизма. Садржи ензиме, који помажу и поспешују варење. Мисо храни кожу и крв и убрзава градњу ткива и ћелија коже, па доприноси лепоти, јача косу и даје јој сјај.

Пошто садржи линолинску киселину и лецитин, који раствара холестерол и омекшава крвне судове, спречава и ублажава последице кардиоваскуларних обољења, атеросклерозе и восоког крвног притиска. Јача имуни систем и тако спречава алергије и туберколозу. Ублажава лоше ефекте претераног пушења и узимања алкохола. Утиче на ублажавање последица свих врста радиоактивног озрачења.

Најпознатије врсте мисоа су: муги мисо, коме мисо и хачо мисо.

Муги мисо - припрема се од јечма и брже ферментира од соја мисоа. Најпопуларнији је јер је по укусу најпривлачнији. Иначе има највише минерала од свих врста мисоа.

Коме мисо - поред соје садржи и пиринач и препоручује се коришћење у летњим месецима.

Хачо мисо - припрема се само од сојиног зрна и најбогатији је беланчевинама. Прави се са најмањом количином соли и најсувљи је у односу на остале врсте.

Мисо супа

* 1Л воде * 1 кашикица мисоа

* 1 кашикица биозачина * 1 ловоров лист

* 1/2 кашикице ђумбира

Прокувати воду са зачинима око 3 мин од када прокува и скинути са ватре. Оставити неколико мин да се прохлади и размутити мисо. Ова супа је као лек против прехлада, малаксалости, исцрпљености. По жељи се може додати ситно изрендано разно поврће.

Тамари - Соја сос припрема се од соје и морске соли. Производ је који настаје од течности која истиче приликом ферментације мисоа. У односу на соју (који се припрема од соје, жита, воде, морске соли и коџи алге) има јачи и оштрији укус и мирис и тамније је боје. И тамари и соју садрже органске аминокиселине, микроорганизме и ферменте који помажу варењу. Тамари и соју се користе као додатак јелима, супама, пиринчу, као зачини и уместо соли. Важно је имати у виду да се со у ферментисаним производима веома разликује од уобичајене соли и постепено би требало прећи на потпуно коришћење тамарија приликом припремања јела. Поред тога тамари је врло богат протеинима.

Сојино млеко је изузетно хранљив и здрав напитак, који замењује кравље млеко. По саставу је веома уравнотежено, јер садржи витамине и минерале, протеине, незасићене масне киселине (50-60% више од крављенг млека) и посебно гвожђе, а уопште не садржи холестерол ни млечни шећер, који је углавном у крављем млеку узрочник разних алергијских сметњи. Сојино млеко такође не садржи било какве надражујуће састојке, па је лако сварљи-во и могу га конзумирати бебе и деца. Препоручује се онима који пате од кардиоваскуларних болести и високог крвног притиска, атеросклерозе и холестерола. Има природан благ помало слаткаст укус и фини мирис.

Најчешће се може набавити као млеко у праху, а можете га припремити и сами од сировог зрна соје.

Млеко се припрема на следећи начин: 3 шоље сојиног зрна добро опрати и потопити да одстоји преко ноћи. Процедити (воду бацити) и самлети машином за месо два пута. Налити са 6 литара воде и кувати да проври. Када проври додати 1 дцл хладне воде и поступак поновити три пута. Када трећи пут проври скинути са ватре и сипати у цедиљку обложену са неколико слојева чисте газе, која је постављена изнад већег лонца или пластичне посуде да се процеди. Скупити крајеве газе и чврсто их завртати да би се исцедило што више течности, тј. соја млека. Маса која остане у гази назива се окара и може да се користи за припрему ћуфти од поврћа, проје, сланог пецива, хлебова и си. Код коришћења окаре треба водити рачуна да јој је трајност ограничена на два до три дана на хладној температури.

Тофу је сир од соје који се прави од сојиног млека. То је најпопуларнији и најраспрострањенији сојин производ који се користи у људској исхрани. Благог је и пријатног укуса и лако прима зачине, тако да се може припремати на различите начине и у комбинацији са другом храном. Обзиром да тофу не садржи баластне материје препоручује се конзумирање са житарицама и поврћем. Тофу се чува у фрижидеру у посуди са водом, да вода прекрије тофу, до десетак дана. Воду треба мењати свака два дана. Веома је богат калцијумом, фосфором, гвожђем, тиамином, рибофлавином, ниацином и пантеонском киселином. Тофу у нашем телу превентивно делује на спречавање настанка болести крвних судова, високог крвног притиска и остеопорозе.

Тофу се може конзумирати у сировом стању, мариниран, пржен или благо обарен на соја сосу (тамари или соју).

Алге

Алге су плодови мора изузетно богати минералима и витаминима, протеинима и лако сварљивим угљеним хидратима. Од минерала највише имају калцијум, фосфор, гвожђе, јод, магнезијум, натријум, а од витамина А, Б1, Б12 и Ц.

Лековито дејство алги је од давнина познато, посебно када су у питању тешка обољења; у савремено доба - канцер. Висок садржај минерала помаже прочишћењу организма и крви као и отклањању киселости, изазване пре свега претераним уношењем меса, млечних производа и белог шећера. Алге помажу спречавање и лечење многих савремених болести: разних врста алергија, анемију, атеросклерозу, висок крвни притисак, нервне поремећаје, артритис, реуматизам. Код изузетно тешких болесника, који су подвргнути озрачењу и у пост-терапији лечења канцера препоручује се мала количина у свакодневној исхрани.

Најпознатије алге које можете наћи на нашем тржишту су: комбу, вакаме, араме, нори, хидјики. Добро се комбинују са свим врстама интегралних житарица и поврћем.

Мед

Мед је природна храна која је, због високог садржаја витамина, минерала, угљених хидрата, протеина и масти, у могућности да надокнади сваки недостатак који се може јавити у нашој свакодневној исхрани. Минерали потичу из земљишта на коме расту биљке и доспевају у нектар од кога пчеле праве мед. Полен је изузетно богат витамином Ц (много више од скоро свих врста воћа и поврћа) и од количине полена у меду зависи и обогаћеност меда витамином Ц. Полен такоде садржи протеине и масти и разне угљене хидрате (шећер, скроб, целулоза).

Мед је градивна храна, препуна материја неопходних за развој и обнову ћелија. Он врло брзо ослобађа доста енергије и представља извор погонске енергије срца. Мишићи функционишу тако што користе угљене хидрате и протеине. У меду је садржан природни шећер и веома мала количина меда задовољава дневне потребе организма.

Верује се да постоји директна међузависност продужења људског века и количине и врсте хране која се дневно унесе у огранизам. Довољно је да се у току дана узму две кашичице меда са две чаше воде и две кашике јабуковог сирћета.

Предности меда у односу на друге врсте шећера су: брзо и лако се асимилује (у крв доспева након 20 минута од узимања), одмах задовољава потребу за енергијом и тако омогућава врло брз опоравак у случају умора и исцрпљености, делује умирујуће на организам, не надражује зидове органа за варење, мање оптерећује бубреге. Изузетно је добар за спортисте, који своје резерве енергије желе свакодневно да задрже на високом нивоу, лако се вари и не оптерећује желудац, задржава телесну масу, повећава издржљивост приликом напорних такмичења и тренинга.

Благотворно дејство меда посебно је примењено у народној медицини код лечења болести дисајних органа и свих врста назеба и кашља, анемије, смањења крвног притиска, ублажавања напетости целокупног организма и побољшања сна, ублажавања ноћног грчења мишића, лечења опекотина и ноћног мокрења код деце. Мед има посебно антисептичко и антиалергијско дејство, јер у себи не садржи бактерије - оне не могу да опстану у меду.

За добар сан и повећање отпорности организма увече пред спавање препоручује се узимање кашичице меда размућене у шољи топлог млека. У комбинацији са орасима и лимуном ефикасно лечи анемију: у 1/2 кг меда додати исту количину млевених ораха и сок од једног лимуна. Узимати по кашичицу ујутро на таште.

За јачање организма добро је током дана повремено узимати по кашику следеће мешавине: 2-3 кашике меда са ренданом јабуком и соком од поморанџе.

Лечење хроничних обољења дисајних органа, синуса и грла и неотпорности на честе назебе, прехладу и слично. Врло је ефикасно: у току месец дана конзумирати од 2,5 до 3 кг врцаног меда; најбоље да то буду багремов, ливадски и шумски (по 1 кг).

Мед је врло пријатног укуса и треба га користити у свакој прилици уместо шећера и осталих заслађивача. Најбоље га је узимати после јела, по две кашичице након сваког оброка. Мед треба држати у стакленим или пластичним посудама (никако металним), а приликом јела користити дрвену, пластичну, керамичку или стаклену кашичицу. У додиру са металом долази до оксидације и стварања штетних материја.

Матични млеч

Сматра се да је матични млеч због својих својстава најсавршенија супстанца у природи и најснажнији биостимулатор, биоенергатор и имунотоник. Млеч је једини природни производ који има преко 150 биолошки активних састојака: садржи свих пет хранљивих и градивних материја које стварају живот - беланчевине, масти, угљене хидрате, витамине групе Б, Е и Ц, најважније минерале, ензиме, коензиме, 23 аминокиселине међу којима и 8 есенцијалних. Посебно својство матичног млеча је у томе што он делује на нивоу ћелије - улази у ћелију, врши детоксикацију, стимулише функцију ћелије и њену деобу. Матични млеч је једини природни производ који има способност да регенерише ћелију, да је обнавља и подмлађује што се односи не само на здраве и нове, већ и на оштећене и болесне ћелије, па стимулише раст и развој и успорава старење организма.

Матични млеч делује на све делове нашег организма: нерве, мозак (концентрација, способност памћења, учење, координација покрета), јача имунолошки систем и повећава отпорност, јер биостимулатори које садржи подстичу стварање антитела и леукоцита, а природни антибиотици које има - 40 природних антибиотика - уништавају бактерије и вирусе. Побољшава прокрвљеност и циркулацију и тиме повољно утиче на кардиоваскуларни и нервни систем, ублажава пропадање нервних ћелија, нормализује крвни притисак, успорава процес атеросклерозе, појаву проширених вена, инфаркта и убрзава излечење већ постојећих кардиоваскуларних болести.

Стимулише рад жлезда са унутрашњим лучењем и отклања узроке многих болести. Делује на тироидну жлезду која регулише метаболизам и тако помаже балансирању метаболизма. Обнавља функцију панкреаса и помаже природном лучењу инсулина, а санира и психичке поремећаје настале услед дијабетеса. Нормализује хормонски статус код жена и мушкараца и помаже отклањању узрока стерилитета.

Нормализује рад надбубрежних жлезда и лучење адреналина, што утиче на повећање отпорности на стрес и ублажава и отклања последице стреса. Регулише рад свих виталних органа и ткива и тако убрзава излечење болести срца, бубрега, бешике, бронхитиса, астме. Регенерише јетру јер јој даје готове ензиме и тако одмара јетру. Утиче на покретљивост кичменог стуба и ублажава болове настале услед поремећаја кичменог стуба. Јача нервни систем и утиче на побољшање психичког стања и расположења уопште. Убрзава детоксинацију организма и санира последице радиоактивности и побољшава општу виталност организма.

Матични млеч могу користити сви без обзира на године и здравствено и психофизичко стање, а посебно се препоручује свима који су изложени изузетним умним и физичким напорима и раде у екстремно тешким условима. Матични млеч је веома тешко сачувати: када се извади из кошнице траје свега 48 сати, ако се одмах стави у мед може се сачувати до 7 дана, а након тога се главна својства, тј. његова биоактивност, губе, али се одређена својства могу сачувати до годину дана.

Због свих ових својстава које матични млеч поседује научници су скоро тридесет година радили на томе да пронађу облик у коме ће се матични млеч моћи очувати дуже од недељу дана. Тако је Руска академија наука почетком деведесетих година успела да посебном методом лиофилизације издвоји и сачува матични млеч у облику гранула са гарантованим роком употребе до 2 године.

Малтекс - Јечмени слад

Малтекс је екстрат јечменог слада, добијен посебним технолошким поступком, којим су максимално сачувана хранљива својства зрна јечма. У облику је меда тамне боје, са јаким мирисом и укусом. Користи се као замена за шећер и мед, посебно је захвалан у пекарској индустрији.

Има изузетну нутритивну вредност, јер поред простих и сложених шећера садржи беланчевине и угљене хидрате, богат је минералима: калијум, фосфор, натријум, магнезијум, калцијум, гвожђе, и витаминима А, Б групе Е. Због тога је важан за исхрану деце, спортиста, трудница, реконвалесцената, оних који пате од хроничног бронхитиса, кашља и отежаног дисања.

Јабуково сирће

Јабуково сирће је важна намирница у природној и здравој исхрани, јер има висок садржај калијума, који је неопходан за раст, развој и одржавање мекоће и гипкости телесних ткива. Калијум се пореди са калцијумом, јер је неопходан меким ткивима на исти начин на који је калцијум потребан тврдим ткивима.

Недостатак калијума може изазвати многобројне тегобе, међу којима је најтеже обољење зглобова. Да вашем организму недостаје калијум можете приметити, пре свега, по томе што губите животни елан и имате осећање дубоке обесхрабрености. Постајете летаргични и лењи, јер осећате духовни и физички умор и веома се лако замарате због слабости коју осећате у мишићима. Ујутру јако тешко устајете и осећате се исцрпљени. Затим, осетљивији сте на хладноћу, посебно руке и табани и подложни сте честим назебима; склони сте затвору; губите апетит и осећате гађење и повраћање; кваре вам се зуби; кожа вас често сврби, а долази и до појаве бубуљица; опада вам коса; нокти се цепају; посекотине вам тешко зарастају; ноћу вам се грче мишићи на ногама; табани вам отврдњавају и подложни су жуљевима; ноћу немирно спавате. Сви ови симптоми се повремено јављају и тешко је открити да вам недостаје баш калијум.

Са годинама старости, количина калијума која је неопходна организму се повећава. Најбрже ће се надокнадити калијум ако се ујутро на таште срце и увече пред одлазак у постељу узме напитак справљен од два децилитра воде и једном кашичицом јабуковог сирћета. Овом раствору можете додати и кашичицу меда, посебно ујутру.

Поред тога што је богато калијумом, јабуково сирце има многобројну лековиту примену, јер везује калијум са другим минералним састојцима. Богато је фосфором, калцијумом, сумпором, гвожђем, натријумом, хлором, магнезијумом, односно свим минералима који се налазе у самој јабуци.

Најбољи резултати примене јабуковог сирћета примећени су код лечења хроничног умора, високог крвног притиска, мигрене, запаљења грла, вртоглавице, тровања храном (уништава штетне бактерије у систему за варење), запаљења бубрега, инфекције бешике и смањења телесне тежине. За лечење хроничног умора најбоље је узимати мешавину једне шоље меда са три кашичице јабуковог сирћета. Увече пред спавање треба узети две кашичице ове смесе.

Код запаљења грла, кашичицу јабуковог сирћета измешати са једном чашом воде и на сваких сат времена испирати гргурањем, а затим попити. Уколико желите да се ослободите вишка килограма, препоручује се узимање једне чаше воде са две кашичице јабуковог сирћета између два оброка. Јабуково сирце убрзава сагоревање масног ткива у организму и спречава његово нагомилавање.

Потребе сваког појединог организма за калијумом су индивидуалне, па се препоручује повећање дневне дозе уколико за то осећате потребу или приметите неке од наведених симптома недостатка калијума.

Зачини

Употреба биљних зачина и миродија у исхрани повезана је са обичајима, навикама и културном традицијом народа.

Зачини би се могли дефинисати као ароматично биље које користимо у кулинарству у облику праха, листића, плодова, бобица, семенки, цветних латица, пупољака и коренчића. Додајемо их јелима у свежем или сушеном стању да бисмо оплеменили и побољшали мирис, укус и естетски изглед хране. Најраспрострањенија и најпрактичнија примена зачина је у облику праха, који треба чувати у херметички затвореним посудама, јер лако исхлапљује и губи мирис и укус.

Поред пријатног укуса и мириса који дају храни, зачини су веома богати витаминима и минералима и имају бројне лековите састојке, тако да стимулишу лучење сокова за варење и ублажавају одређене тегобе у организму. Треба их узимати у умереним количинама, посебно ако су оштрог и јачег укуса, да не би изазвали нежељене ефекте. Уобичајени зачини на нашем подручју су бибер, алева паприка, першун, миродија, бели лук, ловоров лист, целер. Али, због утицаја страних култура, све више се користе и други, егзотичнији зачини.

Не постоје строга правила и ограничења приликом коришћења зачина. Они чине вашу трпезу богатијом и маштовитијом и од ваше инвентивности и личних аспирација у кулинарству у многоме зависи како ћете прилагодити и спојити одређене укусе. Ако већ поседујете извесно кулинарско искуство, лако можете да у вашу исхрану уведете нове зачине. За почетак, довољно је да уобичајеним зачинима и начину припремања јела додате неки од егзотичних и да пробате да ли вам прија. У поглављу о рецептима овог приручника пронаћи ћете управо и такве рецепте који вам омогућавају да у своју исхрану без великих измена полако уведете додир других кулинарских култура.

Основне карактеристике наведених зачина дају се као оријентација у свакодневној примени и њиховом комбиновању:

Алева паприка: сушена паприка, млевена паприка, туцана паприка, слатка паприка или љута црвена паприка, користи се приликом припремања чорби, сосова, пасуља, сарми и варива. Богата је витамином Ц и каротином.

Љута паприка појачава циркулацију и знојење, прочишћава црева, уништава глисте и паразите у цревима, прочишћава знојне жлезде, помаже растварању крвних угрушака и лакшу апсорпцију храњљивих материја. Анис (морач, јанез): користи се лист и семе, које је јачег укуса и сличан је ментолу.

Анис се користи у припреми салата, сосова, јела од поврћа и чорби, као и теста и колача. Побољшава варење, смањује надимање, ублажава кашаљ, главобољу и смирује запаљиве процесе.

Бибер је пореклом из Индије, а сматра се најпопуларнијим зачином, заступљеним у свим светским кухињама. У облику је зрна или праха, а може бити црни бибер или бели бибер (зелени бибер). Најбоље га је млети пред саму употребу. Олакшава варење хране, делује стимулативно на крвоток.

Бели лук: користи се углавном у свежем стању (исецкан, изгњечен или исцеђен) или као прах. Његова употреба је веома распрострањена јер делује и као антисептик, поседује и антибиотска својства, снижава крвни притисак, побољшава пробаву.

Миродјија: користе се игличасти листићи у свежем или сушеном стању. Веома је ароматична и додаје се чорбама, сосовима, варивима (посебно грашку и тиквицама), туршији. Миродјија појачава рад бубрега, ублажава грчеве у стомаку (чај), јача отпорност организма.

Першун: углавном се користи у свежем облику и врло је омиљен у читавом свету, у скоро свим јелима од поврћа, супама, чорбама, сосовима, преливима. Богат је витаминима Ц, А, Б1, Б2 и Е. Снижава притисак, смирује нерве, избацује токсине из тела, ублажава болове. Користи се и као чај.

Целер: употребљава се и лист и корен, као додатак супама, чорбама варивима, сарми и салатама. Ублажава реуматичне тегобе и снижава крвни притисак, помаже пробаву и апсорпцију, подмлађује, ублажава бол у зглобовима.

Лорберов лист - ловоров лист: потиче из медитеранских земаља и веома је ароматичан. Посебно се користи у комбинацији са различитим зачинима за припрему јела од пасуља, соје, купуса, парадајза, печурки. Смањује надимање, уклања непријатне мирисе.

Босиљак: користи се лишће, свеже или сушено, пре свега за салате, чорбе, сосове и преливе, а посебно јела од парадајза. Додаје се при самом крају кувања, ради јаче ароме. Босиљак има умирујуће дејство, опушта, чак и успављује. Поспешује варење и појачава апетит. Користи се као чај.

Нана - мента: има изразито освежавајући мирис и укус, па се додаје јаким и тешким јелима. Користи се као додатак кремовима и сладоледима. Олакшава варење. Нана као чај делује делотворно на стомачне тегобе. Помаже код одвикавања од пушења.

Жалфија: потиче са Медитерана, пријатног је мириса и горког укуса. Користи се као додатак сосовима, а највише се употребљава у специјалитетима Средњег Истока. Сматра се једном од најлековитијих биљака - снижава температуру, прочишћава крв, ублажава главобољу и нервну напетост, поспешује варење, има антисептичко дејство.

Мајчина душица: има пријатан мирис и помало оштар укус, користи се за разне чорбе, посебно од парадајза. Делује као природни конзерванс. Умирује нерве и ублажава стомачне тегобе. Мајчина душица се користи и као чај за отклањање промуклости и прочишћавање дисајних органа и крви.

Хрен: употребљава се корен, углавном као додатак салатама, са мајонезом или павлаком и варивима. Хрен има оштар, љут укус и треба га обазриво користити. Има највише витамина Ц од свих биљака, као и антибиотске састојке. Посебно је делотворан код лечења главобоље, оболелих дисајних органа, затим јача крвне судове, ублажава дијабетис, снижава крвни притисак, појачава интелектуалне способности и општу виталност организма.

Оригано: веома је ароматичан и има опор и горкаст укус. Највише се користи у италијанској, шпанској и грчкој кухињи у јелима од поврћа, пиринча и теста. Ефикасно лечи упале дисајних органа, главобоље, изнуреност и прехладе, а помаже варењу и смирује желудачне тегобе.

Капар: користе се пупољци биљке (маринирани), као и сушено семе, као додатак салатама и сосовима, највише у медитеранском кулинарству. Подстиче варење и отвара апетит.

Рузмарин: има интензиван мирис и највише се користи у италијанској кухињи, углавном за супе, чорбе, маринаде, сосове. Користити га обазриво, да мирис не преовлада читавим јелом. Рузмарин делује стимулативно на крвоток и варење, помаже код малаксалости.

Мајоран: ароматичан је и користи се у чорбама, вариву, печуркама, јелима од сира. Веома се распрострањено користи. Садржи витамине А и Ц, а смирује кашаљ и прехладу.

Мелиса: користе се листићи који имају мирис сличан лимуну, па је зову и лимун-трава. Служи као додатак супама, сосовима, за маринаде, слатко. Има висок садржај витамина Ц, па јача отпорност организма, смирује нерве и побољшава сан.

Дјумбир: потиче из тропских предела југоисточне Азије. Дјумбир се користи у свежем и сушеном стању или као прах. Заступљен је у Индијској кухињи, за припрему јела од поврћа, чорби, сосова, пиринча, као и посластица.

Лековита својства дјумбира: смирује кашаљ и прехладу, спречава појаву главобоља и мигрене, има антисептично дејство. Облоге од дјумбирове воде повећавају циркулацију и шире крвне судове, ублажавају акутне и хроничне болове код реуматизма, артритиса, кичме, стомачних грчева, камена у бубрегу и жучној кеси, зубобоље, асматичних напада, бронхитиса, запаљења јетре, простате, убрзавају регенерацију оштећеног ткива, ублажавају напетост мишића.

Чај против прехладе:

* 1 корен дјумбира (свеж или осушен) или 2 кашикице праха

* 1 кашикица малтекса или меда * 1/2 лимуна

У пола литра воде ставити опран и исечен корен и кувати око 20 мин. Склонити са ватре и оставити да се охлади на око 50°Ц. Додати заслађивач, а затим лимун. Пити док је топао и свеж.

Дјумбирова вода се припрема на следећи начин: прокувати 4,5 Л воде и смањити температуру. У међувремену изрендати 100 - 140 грама свежег корена дјумбира (рендати кружно) или узети 30 - 40 г. праха и у платненој кесици или вишеслојној гази ставити у воду и оставити да крчка 5 мин. Водити рачуна да вода са дјумбиром поново не проври, јер ће бити уништени активни састојци ђумбира. Повремено стиснути врећицу са ђумбиром уз зид лонца да би се добила тамно смеђа, миришљава течност. Облоге треба да буду вреле када се стављају на оболело место. Водити рачуна да кожа не изгори. Облогу прекрити сувим пешкиром да би се што дуже задржала врелина.

Кари: основни зачин у Индијској кухињи, по коме је најпопуларније јело у Индији добило назив "кари". Веома је пикантан и прави се као комбинација неколико зачина (цимет, кардамом, каранфилић, ким, коријандер, црни бибер) који се мељу у прах.

Кајен: љут, оштар зачин, сличан алевој паприци, познат је и под именом индијски бибер или црвени бибер. Представља мешавину чилија - шпански бибер и гвинејски бибер. Највише је заступљен у мексичкој и индијској кухињи.

Коријандер: спада међу најстарије зачине, а потиче из југоисточне Европе. У Индији, Кини и Египту се гаји већ хиљадама година. Веома је ароматичан и користи се у облику зрна, праха и у свежем облику. Листови подсећају на першунов лист и додаје се јелима на самом крају, посебно индијским чорбама и каријима. Зрно и прах се користе посебно у индијској кухињи, за припрему јела од поврћа, али и посластица. У нашој кухињи се користи у облику зрна, као додатак туршији.

Лековита својства коријандера: природни је диуретик, чисти бешику, помаже пробаву, олакшава проблеме мучнине, морске болести и повраћања, ублажава кожне упале.

Шафран: прах тамно наранџасте боје који даје јелима лепу жуту боју. Индијска јела се не могу ни замислити без овог зачина. Шафран се користи за припремање чорби, јела од поврћа, карија, пиринча (басмати). Да би се добило пола килограма праха потребно је 75 хиљада цветова, па је због тога најскупљи зачин на свету.

Куркума - тумерик: веома сличан шафрану по боји коју даје јелима, али је укус мало оштрији и опорији, а боја светлије и свежије наранџаста. Примењује се као и шафран, у свим индијским јелима наићи ћете на боју и укус куркуме.

Лековита својства куркуме: прочишћава крв, помаже код обољења дисајних органа, кашља и астме, ублажава артритис, има противупална својства, одржава флору црева у равнотежи, помаже код лечења дијабетиса јер регулише ниво шећера у крви.

Кардамом: користи се у зрну и праху и један је од најскупљих зачина на свету. Посебно је омиљен у Индији, Шведској и земљама бившег Совјетксог Савеза. Кардамом се користи у мешавинама зачина, за припремање јела од поврћа, карија и слаткиша (индијски пудинг, шведске погачице). У арапским земљама додаје се црној кафи.

Лековита својства кардамома: ароматичан, стимулативан и освежавајући, помаже пробаву, освежава дах, подстиче рад срца, јача плућа. Треба га користити у малим количинама.

Пимет: популаран је у Мексику, Индији и Јамајци. Има сличан укус биберу, али нема толику љутину и оштрину. Пимет је пријатног мириса и користи се за чорбе, пикантне умаке, туршију, колаче.

Ким: користи се семе које је тамно браон боје, као додатак јелима од махунарки, купуса, пециву и хлебу, крем сиревима. Посебно је омиљен у скандинавској и немачкој кухињи. Ким свежем облику (лист) користи се као додатак салатама, бареном поврћу и сосовима. Богат је протеинима и олакшава варење и ублажава грчева у стомаку, посебно се даје новорођеним бебама у облику благог чаја.

Цимет: ароматична кора тропског цвета који се користи и као прах. Користи се као додатак посластицама, а на Далеком Истоку и у Индији и за припрему сланих јела.

Лековита својства цимета: окрепљује тело и делује анти-септично и детоксично на организам, побољшава пробаву, подстиче знојење, користан је код прехлада и кашља. Користи се у малим количинама и у комбинацији са другим зачинима.

Ванила: ароматичан плод тропске биљке, по облику сличан боранији. Ванила се користи као шипка, прах или екстрат ваниле за припрему колача и осталих посластица. Ванила је омиљена у читавом свету.

Каранфилић: осушени цветни пупољци јаког, пријатног мириса и горкасто -љуткастог укуса. Користи се за припремање сланих јела, посластица, топлих напитака (јоги чај), а за постизање ароме довољно је свега неколико клинчића. Делује као антисептик.

Мускат - морски орашчић: плод тропске биљке (малајског дрвета) који се приликом употребе ренда и додаје сланим и слатким јелима, житу, варивима, кремовима, пудинзима и сосовима. Пријатног је мириса.

Лековита својства мускатног орашчића: има благо умирујуће дејство и користи се код несанице, делује против дијареје и мучнине, олакшава варење, појачава функције срца и мозга. Мускатни орах се користи у малим количинама и не треба га давати деци.