Алкохолизам је дуготрајна и прогредијентна болест која има социјално-медицинске последице. Ово је најчешћа болест зависности и захвата 2-3% целокупне популације. Како бисмо указали на распрострањеност овог поремећаја, наводимо како се, према статистичким подацима, рангира заступљеност свих болести.

Редослед по учесталости јављања  свих болести:

1. кардиоваскуларне болести

2. малигне болести

3. алкохолизам

Од тридесетих година XX века алкохолизам се сматра болешћу (симптомом личности са психолошким проблемима), а раније је постојао само морализаторски приступ проблему. Под «морализаторским приступом» подразумевамо друштвене осуде за неадекватно понашање појединца у алкохолисаном стању. Дакле, у релативно блиској прошлости, људима није падалао на памет да је алкохолизам болест и да би човеку који пати од ове болести било потребно пружити подршку, разумевање и лечење.

Од ИИ Светског  рата став према зависницима од алкохола се мења, тако да алкохолизам постаје социјално-медицински проблем. Заправо, алкохолизам почиње да се сматра болешћу и да се третира као појава коју ваља лечити. Узима се у обзир и окружење и личност зависника од алкохола.

Алкохолизам није само болест појединца, већ целе породичне групе. У данашње време се не врши само индивидуални третман, већ се сматра да је алкохолизам «болест породице». Породична терапија је терапија избора за зависнике од алкохола, и веома је корисно да сви чланови породице буду укључени у третман. Од виталног је значаја да се промени цео породични миље, односно систем у ком зависник од алкохола обитава, јер је веома честа појава да чланови породице (углавном несвесно) подржавају алкохолизам и отежавају позитивну промену код зависника.

Управо наведено становиште људи тешко прихватају, јер се до педесетих година прошлог века породица сматрала жртвом зависника од алкохола. Заправо, супруге зависника (с обзиром на то да су у блиској прошлости углавном мушкарци постајали алкохоличари) су биле те које је околина највише жалила и на њих гледала као на жртве. Истини за вољу, становиште да је алкохолизам «болест породице» се у нашој средини и даље не прихвата најбоље. Међутим, одбијање одговорности може водити само још већим тешкоћама. У најмању руку, члан породице који има проблем с алкохолизмом, би профитирао од подршке својих најближих.

Одређење хроничног алкохоличара:

Хронични алкохоличар је особа која прекомерно конзумира алкхолна пића, а њена зависност од алкохола је толика да показује душевне поремећаје – губитак контроле, амнезију, делиријум тременс (посебно халуцинаторно стање које дугогодишњи алкохоличари понекада доживе) или такве манифестације које указују на оштећење физичког и психичког здравља, однос с другим људима и социјалне и економске проблеме.

Постоје више  типова алкохоличара:

1. α – алкохоличари (зависник из психичких разлога) – узима више алкохола него што је уобичајено у његовој средини, али никада не губи контролу, може да престане кад год пожели

2. β – алкохоличар – прекомерно пије и има низ телесних оштећења (јетра, периферни нервни систем), али није ни физички, нити психички завистан, и може престати да конзумира алкохол снагом сопствене одлуке

3. γ – алкохоличар – физичка зависност од алкохола и тешкоће при самосталном прекидању адикције. Међутим, у ову групу спадају људи који могу да апстинирају и не узимају алкохол по неколико дана или недеља.

4. δ – алкохоличар – психичка и физичка зависност с низом оганских поремећаја – немогућа самостална апстиненција

5. ε – алкохоличар – дипсоманског типа – физички и психички завистан, али с епизодана непијења. Овај вид алкохолизма може бити један од облика самоубиства. У ову групу спадају људи који често и лако губе контролу под дејством алкохола.

6. з – алкохоличар, пије ретко али и на најмање количине алкохола реагује патолошки, агресивно и угрожава све око себе.

Постоје три групе теорија које, из различитих перспектива,  објашњавају узроке алкохолизма:

1. биолошке

2. психолошке

3. социјалне

Биолошке теорије указују на поремећај метаболизма. Претпоставка је да је алкохоличарима неопходно да узимају алкохол да би функционисали. Сматра се да имају извесну врсту «физиолошке глади» за алкохолом, настале услед поремећаја рада метаболизма.

Психолошке теорије сматрају да постоје заједничке особине личности хроничних конзумената алкохола. У те особине убрајамо:

- ниску толеранцију на фрустрације

- неспособност да се поднесе напетост

- нарцизам (патолошког типа)

- егзибиционизам (потреба за хвалисањем која, највероватније, израња из хроничног осећања постиђености и ниже вредности)

Социјалне теорије сматрају да је узрок алкохолизма везан за социјалне промене попут сиромаштва, наглог индустријског  развоја, миграција становништва, и сличних већих социо-културних стресора. Социјалне теорије, заправо, сматрају да се растерећење нагомиланог незадовољства социјалног порекла  тражи у алкохолу. Ексцесивним пијењем конзумент успева да  успоставља контакт с другом особом и умањи (бар  на кратко) стање стреса.

Фазе развоја алкохолизма:

Алкохолизам има свој развојни ток и потребно је извесно време да би се дошло до хроничног алкохолизма:

I фаза  - примарни контакт – до примарног контакта с алкохолом најчешће долази у средњој адолесценцији.

II фаза  - експериментисање – особе се повремено одају пићу, али с границом. Експериментишу и с алкохолом и са својим границама. Често се људи задовоље након извесног броја оваквих експеримената и многи не прелазе у следеће фазе.

III фаза – интегрисано пијење – Алкохол је уклопљен у начин живота. Човек се прикључује одређеној социјалној групи, редовно одлази у кафану, или различита места где је конзумација алкохола уобичајена појава  како би пио с друштвом.  Ипак, у овој фази, особа је и даље способна да  нормално извршава своје обавезе. Неки се на овоме задрже.

IV фаза – ексцесно пијење – Особе често и много пију: кад устану, за време радног времена, у кући. Не бирају ни место, нити количину пијења. Овде је зависност очигледна и недвосмислено нарушава социјалне односе, квалитет живота и нормално функционисање.

V фаза – малигни алкохолизам – Алкохол постаје човеку начин живота. Он губи посао, сви га презиру, губи породицу. Не може да живи без алкохола, и цео свој свет организује око сопствене адикције.

Терапија:

Тежиште терапије алкохолизма је покушати доћи до трајне и потпуне апстиненције. Главно «оружје» за победу болести и главна гаранција за успех у лечењу  је воља особе која има проблем с алкохолом да се ослободи своје зависности, њена сарадња с терапеутом и доследност и дисциплинованост у одржавању постигнутог успеха. Зависност је системски процес, који се одвија кроз синхронизоване патолошке интеракције биолошких и психилошких карактеристика појединца и социјалних елемената у окружењу појединца, дакле не само у појединцу. Из тог разлога се данас сматра да је системска породична терапија – терапија избора за лечење од алкохолизма. Терапијски програми одвикавања увек буду организовани према датом појединцу, његовим потребама и утицају на остале чланове породице. Неизбежно се посматра у ком интензитету је пиће постало проблем и саставни део живота и до које мере примећена нефункционалност утиче на будућу нефункционалност породице као система. Индивидуални третмани су, такође, могући, а понекада и једини могући, будући да многи људи који се хронично опијају, нажалост изгубе подршку ближњих. У тој варијанти, психосоцијалну подршку мења рад «један на један» с терапеутом, који у разумевајућој и подржавајућој средини покушава да увиди «шта заправо алкохол значи клијенту» и «на који начин би нека корисна алтернатива могла да га замени». У терапији алкохолизма, као и у терапији било ког другог проблема, основно је разумети чему алкохол служи, које негативне емоције «стишава» или «маскира» или који елементи услед конзумације алкохола имају тенденцију ескалације и производње еуфорије. Поступним расчлањивањем образаца утиремо пут разумевању сврхе пијења и опијања. Када клијенту и терапеуту та сврха постане јасна, прелази се на следећи, директивнији и структуиранији корак. Тај корак подразумева замену циља (алкохолисаног стања) здравијим и кориснијим, али једнако пожељним циљем. Фокус је на одвикавању, а за свако одвикавање је потребна вежба, упорност и рад. Често кажемо да је понекада довољно да увидимо вољу за променом, и да смо након тога већ пола проблема решили. Пут који предстоји након исказане жеље и воље да се адикција замени конструктивнијим животним стилом, је пут промене, на ком треба бити истрајан. Та истрајност је нешто што терапеут и клијент заједничким снагама постављају као договор и циљ, и различитим техникама и терапијским средствима раде на очувању решености за одвикавањем.